Natallite

Gledajući naše slike, shvatam da sam 7 godina verovala u nju. Još kod učiteljice smo sedele zajedno, učile Prirodu i Društvo (čak onda i kada su nam odvojili ova 2 predmeta) i zajedno našle prve momke, istog letnjeg raspusta. Teško je da prihvatiš činjenicu da više nije to to. Znaš ono, kada veruješ i zaslepljen si zavesom, koja skriva neiskrenost i lažne osmehe, realnost, koju ne želiš da vidiš onakvu kakva ona jeste. Boli, zaista.

Sinoć smo se posvađale, kao nikada do tada. Ona se druži sa Milicom i skoro su postale najbolje prijateljice. Nemam ja ništa protiv tog drugarstva, ali stvarno nemam volju da bilo koji trenutak provedem sa njima dvema. Svađale smo se zbog nje. Stala je u Miličinu odbranu. Mene je okrivila za sve i rekla kako ne treba da dozvolimo da ona stoji između nas. Ja nikada ništa loše nisam rekla za Milicu, niti nameravam, jednostavno je ne volim. Nije bila dobra prema meni. Toliko sam bila besna i poželela sam da samo odem kući da okončam naše prijateljstvo, zato što nije pravo... Promenilo se sve. Nije Milica bila jedini problem. Kada je već počelo, ona se nadovezala na još puno stvari koje ne voli kod mene... Na kraju sam je zagrlila, a ona se rasplakala. Meni su oči bile poput stene, bez kapi suza.

Ostatak večeri smo se smejale kao nikada u životu i provodile divne trenutke. Međutim, ne znam da li je ovo bilo samo upozorenje ili poruka što se tiče našeg odnosa...? Možda je ipak najbolje da zaboravim tu svađu i nastavim kao da se nikada nije ni dogodila, ali opet ću da nastavim da žmurim pred problemom i biće mi još gore. Definitivno mi treba odmor od svega.